Дискусија о употреби конектора за напајање има много, у ствари, корисник може додати конектор за напајање постојећем софтверском моделу, који се користи за повезивање пословних и унакрсних питања, због АОП семантике, део конектора зависи од пословних брига, део који се тиче попречног пресека зависи од конектора за напајање.
Затим, око конектора, корисник може направити низ одабраних, без потребе за ручно уношењем било каквог садржаја, то могу бити пословни проблеми, начин повезивања делова и унакрсни проблеми идентификовани (овај корак је одређивање заједничких информација АОП-а, и информације ускладиштене у конектору за постизање, овај део извоз информација је изводљив, наравно).
Такође се тврди да да би се омогућио несметан прелаз између дизајна и имплементације и да би се подржао архитектонски дизајн ниског нивоа, алати за моделирање засновани на аспектима морају подржавати оквир кода који аутоматски генерише различите технике имплементације АОП-а из модела дизајна. омогућава програмеру да се фокусира на изградњу модела док алатка за моделирање аутоматски генерише код. Генерисање кода побољшава продуктивност програмера и смањује грешке. Метод моделирања заснован на аспекту оријентисан на везу побољшава поновну употребу АОП технологије и побољшава ефикасност развоја софтвера тако што избегавајући недоследност између дизајна и имплементације. Дизајнер може да дизајнира АО са објектно оријентисаном идејом, а програмер може да настави са каснијим програмирањем у складу са генерисаним оквиром кода.
Такође је сугерисано да су конектори уведени да подрже аспектно оријентисано моделирање, одржавајући раздвајање брига на почетку животног циклуса софтвера како би се решила спецификација унакрсних проблема на архитектонском нивоу. Један од главних разлога зашто су конектори уведени био је да обезбеде стандард подршка за развојни алат. Решења заснована на Умл-у за додавање конектора су прихватљивија. Конектори су једноставан и моћан идентификатор за аспектно оријентисано моделирање. Али да би се смањиле грешке у мапирању модела у код и обезбедила подршка за дизајн основне архитектуре, потребно је и аутоматско генерисање оквира АОП кода.
Дакле, генерално, приступи моделирању засновани на везама могу бити уведени на транспарентан начин у фази аналитичког дизајна софтвера и могу водити касније писање АОП кода како би се постигла беспрекорна веза између дизајна и кода.
Време објаве: 01.10.2019